Pisala sam ovde već i o Aleksi i o Ognjenu, samo ne znam da li sam spomenula da su njih dvojca jako dobri prijatelji... Kada je Ognjen u junu mesecu odlučio da se distancira od mene jer se po firmi već počelo pričati o nama dvoma, za to je donekle bio "krivac" Aleksa, koji je Ognjenu poslao famoznu poruku "Šta je kolega, ne hvališ se da privodiš koleginicu?" A onda je Ognjen tu noć mene pozvao van sebe u 03 da bi mi to pročitao... U svakom slučaju, tu je početak kraja! Aleksu sam jako mrzela zbog toga sve dok se nisam "otreznila" i razmislila i shvatila da je možda to bilo najbolje i da ko zna šta bi se dalje dogodilo da Aleksa to nije uradio, a da smo Ognjen i ja nastavili aferu...
Od tada sve funkcioniše po principu: Aleksa sve zna - nešto od mene, nešto od Ognjena, ali se pravi blesav! Ognjen se ponaša kao i uvek - kako vetar duva, a ja... Ja ludim... Ponekad mi dođe da odem u drugu firmu samo da ga ne viđam više, ponekad se pitam zašto on ne ode, ponekad me iznervira sama činjenica da on postoji a ponekad, ponekad mi je drago kad je tu! Već sam spomenula da radim u taxi udruženju... Razlog mog pisanja i objašnjavanja je posledica današnjih događaja... Neplanirano sam morala da odem do firme, zovem taxi, koleginica proziva moju adresu i pošto sam istrenirana da čujem i preko telefona, jasno mi je da se niko ne javlja... Taman kad mi je rekla da nema nikoga i pitala me da li hoću da proziva opet za minut-dva, pa ako ima nešto slobodno da mi javi, a ja potvrdila začula sam preko mreže Aleksin glas:
"Da li je stranka još uvek na vezi?"
"Jeste" - potvrdila je moja koleginica...
"Najavite kolegu _ _ _ za 15 minuta" - I kaže Ognjenov broj! Htela sam da se srušim... Zahvalila sam se koleginici i besno nazvala Aleksu
"Pa dobro, da li si ti normalan koji ti je to fazon???"
"Nije fazon, pričali smo kod auta i čuo je da se niko ne javlja i rekao je da je to za koleginicu i da ga najavim, krenuo je"
"Nisam mislila kao fazon da neće doći, nego gde baš on od toliko taxista??? Ubiću se!"
"Mani se, treba onda još na sahranu da dolazim..." - Da, njemu je do zezanja...
Ognjen je došao, odvezao me na posao, nakon toga zvao dva puta, pa dolazio dva puta (drugi put sa Aleksom) a ja sam sedela za svojim kompjuterom, pretvarala se da me ništa ne dotiče a htela sam da vrištim - njegovo ime !!!
Ali ovoga puta zaista je bilo dosta! Dosta mi je svega! Tebe i tvojih stalnih "nadmudrivanja" sa mnom, dosta mi je toga da me svaki put ostaviš bez teksta jer ja još uvek odmeravam svaku svoju reč upućenu tebi! A mogao si... Mogli smo...
Mogao si da slušaš mojim glasom sve one slatke reči koje su mi ležale na srcu kad se spomene ime tvoje! Mogao si da slušaš pesme koje su bile "samo za tebe"... Veruj mi mogla sam sve, samo da si ti hteo... Sada, šta ti sada hoćeš? Da me vratiš u ono stanje ludila i bespomoćnosti? Opet bi da ti puštam pesmice za "laku noć"? Ne dragi moj, od sada pa nadalje ti sa mog broja možeš čuti samo jednu pesmu!
Znaš li kako mi je bilo danas? Dok ti je trebala pomoć oko programa na kompjuteru? Dok si sedeo skroz uz mene, lice na milimetar od mog? Srce je htelo da mi iskoči - a ti nisi ni primetio! U jednom trenutku mislila sam da neću izdržati, da ću se okrenuti tih nekoliko milimetara i poljubiti te, pa kud puklo da puklo... Al nisam - nisam imala hrabrosti...
Sve vise verujem u to da ni snovi vise nisu na mojoj strani i oni me neprekidno potsecaju na realnost :((
Neka proslava, kod nekoga... Sve nepoznata lica, ali svi znaju Njega. Moja kuma je pored mene. Neko je pomenuo carobnu rec "Aleksa" i u meni je sve zatreperilo... Sledeci trenutak, eto njega, ulazi u prostoriju, nasmejan, vedar i svi se raduju sto ga vide. Samo ja, ja sam potonula. Nisam vise dobro raspolozena, dosta mi je svega i izlazim na terasu da ohladim misli... Terasa nedovrsena - samo jedna uska, kratka betonska ploca, nema nicega, nikakve ograde cak ni privremene. Stojim na ivici, gledam dole negde al noc je, nista ne vidim, okrecem se i ugledam njega, stoji tacno naspram mene. Pocinjem da se tresem - hladno mi je. Osetim njegove ruke na mojim ramenima, vidim kako se primice mom licu, zatvaram oci! Poljubac je bio dug, topao i prelep! Pozelela sam da se ne zavrsi, osecala sam kako se unazad primicem ivici terase "Aleksa, pascu !!!" "Ne boj se, neces, drzim te" nastavlja da me ljubi, deo mog stopala vec prelazi ivicu i u trenutku kada sam mislila "to je to, padam" Njegove ruke su me povukle napred "neces pasti, ja sam tu" Ulazim nazad u prostoriju i odmah prilazim mojoj kumi sa sirokim osmehom na licu, kazem joj tiho, a u sebi vristim "Duso, ljubila sam se sa Aleksom" Nije ni trepnula... "Da, znam - videla sam"
Probudila sam se i pomislila: "Nije ni cudo sto sam sanjala da sam na ivici, ja i jesam na ivici"
A moja kuma - ona sve uvek zna, a mislim da ce jednom stvarno da polozi za C kategoriju, da moze redom da gazi one koji mene gaze u snu i na javi :)
Lezim kuci vec sedam dana - bolesna! Sve me je sastavilo... Iz cista mira, od struga na dole sve mi je utrnulo, svaki milimetar koze, ne mogu da se pomerim, a jurcam po lekarima... Da sve bude jos lepse, pre tri dana dobijem i upalu sinusa! Smucio mi se kompjuter i igrice i filmovi i spavanje i malaksalost i SVE!!!
U zivotu toliko lekova pila nisam...
Juce posle dve ture od po tri tablete, nekako zaspim u dva po podne! Oko 4 probudi me telefon, iz prve nisam mogla da verujem da sam budna, mislila sam da sanjam, jer melodija je bila podesena specijalno za njega - ne, moram da sanjam! Ali zvuk se pojacavao "Ovaj krug sam smisllio, ovaj krug sam stvorio, ovaj krug sam razbio u etar rasuo, vetar misli vetar zna sve sto znamo ti i ja..." da, deinitivno Ognjen! Javila sam se
"Hej, pa gde si ti? Jesi li ziva?"
"Valjda jesam"
"Pa sta je sa tobom, jel ti bolje?"
Imala sam snage da se nasmejem
"Ne bih rekla, cak mislim da mi je gore"
Malo smo caskali o prepisanim lekovima i terapiji i onda je zavrsio razgovor:
"Ajde, budi mi dobro i brzo mi ozdravi"
"E ako je zbog tebe..."
A Aleksa me je zvao samo jednom i to da mu pomognem preko telefona problem sa kompjuterom...
Imacemo novi bulevar u Novom Sadu! Zar to nije divno??? Smanjice se guzva u do sada zakrcenim ulicama, ljudi ce imati vise izbora kada sednu u auto pa krenu gde god da su se uputili... Da, to je bas lepo ALI !!! Ali, svako malo NEMA VODE !!! Prvo je to bilo nema vode od 3 ujutru do 3 po podne... Onda nema vode od 9 uvece do 9 uvece sledeceg dana... Sve sam trpela vrlo smireno (pa ljudi rade, moraju da iskljuce vodu) celicne zivce sam imala. Sve dok...
Preksinoc nestalo vode - dobro, ajde, sta sad, doci ce... Juce ustajem ujutru da idem na posao - vode nema! Dolazim sa posla - vode nema! Do 01 iza ponoci cekala sam kao ludak da se istusiram, al dzabe!!! Danas ustanem, i dalje nema vode, dodjem sa posla vode nema... E tu su moji zivci postali providni - stanjili su se do tacke pucanja... Gadan PMS me maltretira, umorna sam hronicno, na poslu bolje da ne pricam sta sve dozivim a vode nema! Moj muz, kada je ugledao moju facu dok sam uporno zvala zauzeti broj vodovoda, gledao me je i povukao se u kuhinju jer je znao da sledi eksplozija... U vodovodu su me obavestili da je voda pustena. ?!?!?!?!?!?!?!?! Ma nemoj??? Dobro, ajde, divno, samo jos da "stigne" do cetvrtog sprata moje zgrade pa da mi dan na bolje krene... Vodovod sam drugi put zvala 2,5 sata kasnije jer je cesma bila suva ko barut a cevi nisu ispustile nikakav zvuk naznake da ce se dragocena tecnost pojaviti! Otisla sam kod kume da se istusiram, nisam mogla vise da podnesem ni prljavo kupatilo, ni svinjac u kuhinji a ni sebe samu... Malo pre sam dosla kuci - dosla voda!
Nek naprave vise taj bulevar, jer sledeci put, ne daj Boze da ja opet budem u PMS-u a da bulevar nije gotov i da voda nestane na skoro 48 sati...
Počela sam da se radujem predstojećem vikendu još u ponedeljak... Ova nedelja mi je jako teško pala...
Pošto sam skoro promenila radno mesto, teško mi je palo privikavanje... Sada mi je bolje radno vreme (nije više po smenama) opuštenija je atmosfera, ali ponekad treba da uskočim kao zamena u smenu ako je neka koleginica sprečena da dođe... Tako sam se ja odučila od radnih subota i nedelja!
Izađem sa mojom kumom u petak veče, promocija tekile... Jaooooj, eto tako je bilo... Pošto radim u taxi udruženju, zovem taxi u 02:15 i koleginica me pita "Da li znaš da radiš prvu smenu ujutru?"
Ne, nisam znala, tj znala sam da sam se dogovorila sa koleginicom da je zamenim, ali sam zaboravila... Tako sam odspavala 2 sata i ajde na posao... :(
Svaki sledeći dan mi je bio jaaaako naporan, a danas, dolazi Aleksa, donosi mi sok, moje omiljeno su-voće... Jedan kolega sedi besposlen sa nama, pije kafu i kaže
"Vidi ti ovo dvoje što se švaleraju, celu noć bili zajedno i sad tu kao nešto se još domunđavaju" Otvorena provokacija, ali neistinita (nažalost) - Aleksa se nasmejao, pogledao ga i rekao "Da, jesi video ti to?" - Morala sam da se osmehnem! Neka misle i dalje ako im je to prioritet... Onda svratila moja kuma i donela su-voće... Kao šlag na tortu, dolazi još jedan kolega, opet sa flašom su-voća...
... Gledali smo film, lezali na krevetu jedno pored drugog, zagrlio me je, prislonio svoj obraz uz moj... Krenula sam da se okrecem ka njemu da ga poljubim, okrenuo je glavu. Probudio me je sat...
Došla sam na posao, nisam stigla ni da vidim kafu, Aleksa je već čekao da počnemo da radimo... Kucala sam, prepravljala, trajalo je to sat i nešto, a za to vreme ja sam palila cigaru za cigarom, od tri upaljača, ni jedan nije radio... Aleksa je svaki put išao u drugu kancelariju kod koleginice, uzimao upaljač, dolazio do mene, palio mi cigaru i vraćao nazad upaljač, treći put je već odreagovao "Ti si pušač, kao što sam ja vozač :)" he he, pa dobro, ništa rekla nisam, ode on da fotokopira naše maltretiranje i vraća se posle sat vremena, donosi sok - gazirani za sve druge, posebno negazirani za mene (zapamtio je da sam alergična na gazirano) i ... upaljač :))
Kazem ja danas mom direktoru (jer mi je jos uvek bio u glavi onaj san iz posta "Nije mi jasno")
"Sanjala sam pre neku noc, kako hocete da otvorite ogranak firme u drugom gradu i saljete mene da objasnim onima koji ce tamo raditi kako se i sta radi..."
Covek je doslovce prebledeo, pogledao me i rekao:
"Nemoj da me zazas..."
"Ozbiljno sam to sanjala"
"A ja sam bas razmisljao o tome da to uradimo u nekom sledecem periodu..."
"Eto, kao da sam znala... Samo nemojte mene da saljete nigde..."
"Pa koga cu drugog?"
"Dobro, ali ako dodje do toga onda ko jos ide za radnike? Ja mogu da objasnim kancelarijski deo posla ali terenski..."
"Pa Aleksa, Vas dvoje ste sjajan tim..." I smeska se...
"Da, dobro saradjujemo dok se ne pobijemo jedan dan"
"Ma Vas dvoje imate samo jedan problem, slusam ja kad se Vi raspravljate, oboje pricate isto, samo na razlicite nacine i nikako se ne razumete..."
Eh... Onda je danas dosao Aleksa... Ja sam ga gledala i razmisljala samo o jednoj stvari... Koliko god da zelim da tako i bude da on i ja budemo tim pa jos i da obucavamo druge, toliko sam posle nekoliko sekundi mrzela samu sebe zbog toga sto to zelim...
Ja najbolje vise ni da ne spavam, ni da ne sanjam, da ne bi predvidjala ovakve "zeznute situacije"...
Kada sam bila mala, jako mala sanjala sam o svom princu na belom jednorogu... Kucica u sumi medju drvecem, ispred ljuljaske, crvene ruze... Onda sam odrasla i "probudila se" ali samo sto se tice jednoroga i princeva...
Danas sam shvatila kako i dalje sanjam, mastam, zamisljam i tako u nedogled...
"Hm, sta sutra da obucem?" Da, danima ga nisam videla pa kontam u cemu dobro izgledam, onda zastanem, pa se zapitam "Zasto zelim dobro da izgledam za njega?" Da, on izgleda fantasticno i sve mu lepo stoji...Verovatno zato hocu i ja da dam sve od sebe...
Onda pocne klasika za zenski svet: Sva moguca depilacija svih delova tela, izuzev glave... Onda i glava dodje na red: Sampon, regenerator, pakovanje, feniranje, snalice, gumice itd...
Onda se opet vratimo na odecu: Povadim sve iz ormana, cak i ono sto NIKADA obukla nisam, da bi opet zavrsila u kombinaciji od pre nekoliko dana...
Onda parfem, pa ide li ova bluza uz ovo ili uz ono? Da li cipele ili patike? Torba ili tasna... Jaooooj, ovo nije iste nijanse, ajd ponovo, ronilacka oprema i pravac u orman, idemo ispocetka...
Dok sve to prodje - preznojena sam!
Kupatilo - evo me stizem...
Onda izadjem iz kuce odem na posao, vidim ga, odem u kupatilo, pogledam se i konstatujem sama sebi kako sam mogla i bolje...
A ja samo zelim da opusteno sednem kraj njega, da pijemo kafu, da se smejemo, da ne razmisljam o odeci, sminkanju, obuci, kosi i sl...
Pocinjem da se ponasam kao da opet imam 15 godina...
Ne Aleksa, ne mogu se ja ljutiti zbog toga na tebe - Nisi ti kriv sto si lep i zgodan :))
Al sutra je ponedeljak i ja cu opet ujutru da se izlomim po kuci spremajuci se za njegove oci!
Ok, dovoljno sam zakomplikovala... Mislim da je vreme da objasnim... Jednog sa posla pokusavam da zaboravim, kao i sve ono sto se desilo medju nama a na drugog se trudim da ne mislim - al ne vredi! Ponovo opravdavam naziv svog bloga!!!
Poslednji post "nije mi jasno" odnosi se na ovog drugog, a sada moram da ih nekako zovem, inace ni ja necu znati o cemu pisem tj o kome...
Moj "bivsi" koga hocu da zaboravim, u ovom blogu bice Ognjen, a drugi (zamenik direktora) koji mi vec i u snove dolazi bice Aleksa...
E sada cu da se vratim na onaj post Poslovna saradnja da bi napokon napisala sta je dalje bilo...
Ognjen je dosao i sa vrata poceo "Gde je ta kafa?" Ta kafa nije bila skuvana zato sto je esspreso aparat bio iskljucen pa mu je trebalo vremena da se zagreje nekih 20-30 minuta... Tako da sam mu to objasnila i onda smo poceli da radimo... Jedva, nekako uz njegove komentare "ovo ne moze ovako, ovo se ne radi ovako, cija je ovo glupa ideja bila..." I sve tako dok nisam pocela da ludim, a na svakih 5 minuta pominjala se ta neskuvana kafa... Aparat se napokon ugrejao a ja sam vec kljucala... Ustala sam i krenula da pripremam sve za kafu a on opet "Pa hoce li ta kafa?" "Aman, nije do mene, cekaj..." "Pa da nikada nije do tebe, hoces li ti vec preuzeti odgovornost za tvoj zivot?" Pao mi je mrak na oci... "Ja da preuzmem odgovornost?" "Da ti..." "I to mi kaze osoba koja kada se radi o odgovornosti nestane, okrene se, ode i ne javlja se??? To je odgovornost Ognjene???" Ucutao je nije vise nista slicno rekao, nekako je malo odgovornije pristupio poslu zbog koga smo se i nasli... Otisao je a meni je ostalo da cekam Aleksu da dodje sa godisnjeg kako bi se posao nastavio...
Aleksa kada je dosao nedelju dana kasnije, odmah je pristupio resavanju problema a meni se nikako nije radilo, ne kraj njega... "Ne mogu vise, dosta je za danas..." Osmehnuo se "Hoces da mi pokazes kako se radi u programu, mogu ja to da radim?" Sad je na mene bio red da se nasmejem... Aleksa nije znao ni word na kompjuteru da ukljuci a kamoli da radi na programu sa bazom podataka...Ali taj duh mi je trebao...
"Ok, idemo dalje..." - Lepa poslovna saradnja nema sta! :))
zamracena prostorija, velika, sa stolovima, visokim toliko da jedva vidim preko stola kada sednem ko je jos tu... Ima ljudi, ne poznajem nikoga sem njega... Jednom nepoznatom ugledah pistolj u ruci, cujem kako ispaljuje metak iz cevi - uplasila sam se. Nisam mogla da shvatim ni gde sam ni zasto... Nekako sam znala da meni nista nece faliti, al opet... Drhtala sam, suze su krenule nezaustivo a nisam htela da iko drugi to vidi... I onda sam videla, sedeo je tacno preko puta, gledao u mene i ugledah jednu suzu koja je krenula niz njegov obraz... Boze, tad mi je najteze bilo...
* * *
Autobuska stanica... Moj muz, moja kuma, i on moj zamenik direktora. Stojimo, svi zajedno. Cujem da oni pricaju nesto kao "pa eto proci ce, nije to tako strasno, samo dok se ogranak firme ne razradi u drugom gradu" - Da ja idem, oni ostaju... Ne vidim vise nikoga, on pruza ruku ka meni i ja ulecem u njegov zagrljaj, ljubim mu obraze i cvrsto ga grlim - opet placem "hoces dolaziti?" Prosapucem tik kraj njegovog uva. "Svake nedelje malena" - pomilovao me je po obrazu!
Skocila sam iz kreveta i shvatila da sam sve sanjala... Ne znam da tumacim snove, mozda ni ne zelim da u ovom snu nadjem poruku ili bilo sta drugo, ali ceo dan mislim samo na taj delic sna
Još od sinoć sam bila nervozna, uzrujana... Srce mi je treperilo kao da sam nešto očekivala... Podsvesno, znala sam i zašto, samo nisam smela sebi priznati... Osećam se krivom bez razloga... Znam da ništa loše nisam uradila, znam i da ne planiram ništa... Jedno su ipak planovi, a sasvim drugo nada i očekivanje... Tako da sam danas ustala čak i pre sata, pažljivo se našminkala, još pažljivije izabrala odeću... Ništa specijalno, al opet, po meni, lepo...
Došla na posao i... čekala...
Zastao je na vratima jer je prvo ugledao direktora i ostale kolege, a onda tek mene. Bila sam u drugoj prostoriji, koja je iza njega, nije me tu očekivao. Zato je krenuo pravo, a onda stao, okrenuo se i ušao u kancelariju. Ustala sam, pružila mu ruku, gledali smo se u oči. Potrajalo je samo trenutak, al rekla bih da je i on pomislio baš ono što sam mu ja rekla
"Nedostajao si mi..." i još jedno BRAVO IDIOTE ZA MENE!!! Ko zna koje po redu!
