Pisala sam ovde već i o Aleksi i o Ognjenu, samo ne znam da li sam spomenula da su njih dvojca jako dobri prijatelji... Kada je Ognjen u junu mesecu odlučio da se distancira od mene jer se po firmi već počelo pričati o nama dvoma, za to je donekle bio "krivac" Aleksa, koji je Ognjenu poslao famoznu poruku "Šta je kolega, ne hvališ se da privodiš koleginicu?" A onda je Ognjen tu noć mene pozvao van sebe u 03 da bi mi to pročitao... U svakom slučaju, tu je početak kraja! Aleksu sam jako mrzela zbog toga sve dok se nisam "otreznila" i razmislila i shvatila da je možda to bilo najbolje i da ko zna šta bi se dalje dogodilo da Aleksa to nije uradio, a da smo Ognjen i ja nastavili aferu...
Od tada sve funkcioniše po principu: Aleksa sve zna - nešto od mene, nešto od Ognjena, ali se pravi blesav! Ognjen se ponaša kao i uvek - kako vetar duva, a ja... Ja ludim... Ponekad mi dođe da odem u drugu firmu samo da ga ne viđam više, ponekad se pitam zašto on ne ode, ponekad me iznervira sama činjenica da on postoji a ponekad, ponekad mi je drago kad je tu! Već sam spomenula da radim u taxi udruženju... Razlog mog pisanja i objašnjavanja je posledica današnjih događaja... Neplanirano sam morala da odem do firme, zovem taxi, koleginica proziva moju adresu i pošto sam istrenirana da čujem i preko telefona, jasno mi je da se niko ne javlja... Taman kad mi je rekla da nema nikoga i pitala me da li hoću da proziva opet za minut-dva, pa ako ima nešto slobodno da mi javi, a ja potvrdila začula sam preko mreže Aleksin glas:
"Da li je stranka još uvek na vezi?"
"Jeste" - potvrdila je moja koleginica...
"Najavite kolegu _ _ _ za 15 minuta" - I kaže Ognjenov broj! Htela sam da se srušim... Zahvalila sam se koleginici i besno nazvala Aleksu
"Pa dobro, da li si ti normalan koji ti je to fazon???"
"Nije fazon, pričali smo kod auta i čuo je da se niko ne javlja i rekao je da je to za koleginicu i da ga najavim, krenuo je"
"Nisam mislila kao fazon da neće doći, nego gde baš on od toliko taxista??? Ubiću se!"
"Mani se, treba onda još na sahranu da dolazim..." - Da, njemu je do zezanja...
Ognjen je došao, odvezao me na posao, nakon toga zvao dva puta, pa dolazio dva puta (drugi put sa Aleksom) a ja sam sedela za svojim kompjuterom, pretvarala se da me ništa ne dotiče a htela sam da vrištim - njegovo ime !!!
Ali ovoga puta zaista je bilo dosta! Dosta mi je svega! Tebe i tvojih stalnih "nadmudrivanja" sa mnom, dosta mi je toga da me svaki put ostaviš bez teksta jer ja još uvek odmeravam svaku svoju reč upućenu tebi! A mogao si... Mogli smo...
Mogao si da slušaš mojim glasom sve one slatke reči koje su mi ležale na srcu kad se spomene ime tvoje! Mogao si da slušaš pesme koje su bile "samo za tebe"... Veruj mi mogla sam sve, samo da si ti hteo... Sada, šta ti sada hoćeš? Da me vratiš u ono stanje ludila i bespomoćnosti? Opet bi da ti puštam pesmice za "laku noć"? Ne dragi moj, od sada pa nadalje ti sa mog broja možeš čuti samo jednu pesmu!
Sve vise verujem u to da ni snovi vise nisu na mojoj strani i oni me neprekidno potsecaju na realnost :((
Neka proslava, kod nekoga... Sve nepoznata lica, ali svi znaju Njega. Moja kuma je pored mene. Neko je pomenuo carobnu rec "Aleksa" i u meni je sve zatreperilo... Sledeci trenutak, eto njega, ulazi u prostoriju, nasmejan, vedar i svi se raduju sto ga vide. Samo ja, ja sam potonula. Nisam vise dobro raspolozena, dosta mi je svega i izlazim na terasu da ohladim misli... Terasa nedovrsena - samo jedna uska, kratka betonska ploca, nema nicega, nikakve ograde cak ni privremene. Stojim na ivici, gledam dole negde al noc je, nista ne vidim, okrecem se i ugledam njega, stoji tacno naspram mene. Pocinjem da se tresem - hladno mi je. Osetim njegove ruke na mojim ramenima, vidim kako se primice mom licu, zatvaram oci! Poljubac je bio dug, topao i prelep! Pozelela sam da se ne zavrsi, osecala sam kako se unazad primicem ivici terase "Aleksa, pascu !!!" "Ne boj se, neces, drzim te" nastavlja da me ljubi, deo mog stopala vec prelazi ivicu i u trenutku kada sam mislila "to je to, padam" Njegove ruke su me povukle napred "neces pasti, ja sam tu" Ulazim nazad u prostoriju i odmah prilazim mojoj kumi sa sirokim osmehom na licu, kazem joj tiho, a u sebi vristim "Duso, ljubila sam se sa Aleksom" Nije ni trepnula... "Da, znam - videla sam"
Probudila sam se i pomislila: "Nije ni cudo sto sam sanjala da sam na ivici, ja i jesam na ivici"
A moja kuma - ona sve uvek zna, a mislim da ce jednom stvarno da polozi za C kategoriju, da moze redom da gazi one koji mene gaze u snu i na javi :)
Lezim kuci vec sedam dana - bolesna! Sve me je sastavilo... Iz cista mira, od struga na dole sve mi je utrnulo, svaki milimetar koze, ne mogu da se pomerim, a jurcam po lekarima... Da sve bude jos lepse, pre tri dana dobijem i upalu sinusa! Smucio mi se kompjuter i igrice i filmovi i spavanje i malaksalost i SVE!!!
U zivotu toliko lekova pila nisam...
Juce posle dve ture od po tri tablete, nekako zaspim u dva po podne! Oko 4 probudi me telefon, iz prve nisam mogla da verujem da sam budna, mislila sam da sanjam, jer melodija je bila podesena specijalno za njega - ne, moram da sanjam! Ali zvuk se pojacavao "Ovaj krug sam smisllio, ovaj krug sam stvorio, ovaj krug sam razbio u etar rasuo, vetar misli vetar zna sve sto znamo ti i ja..." da, deinitivno Ognjen! Javila sam se
"Hej, pa gde si ti? Jesi li ziva?"
"Valjda jesam"
"Pa sta je sa tobom, jel ti bolje?"
Imala sam snage da se nasmejem
"Ne bih rekla, cak mislim da mi je gore"
Malo smo caskali o prepisanim lekovima i terapiji i onda je zavrsio razgovor:
"Ajde, budi mi dobro i brzo mi ozdravi"
"E ako je zbog tebe..."
A Aleksa me je zvao samo jednom i to da mu pomognem preko telefona problem sa kompjuterom...
Ne znam da li je neko od mojih blogera ikada pokusao da ucini sve za firmu u usponu koja je na pocetku razvitka? Ako jeste, onda zna da je to Sizifov posao... Ja to prezivljavam trenutno... Problem je nastao onog trenutka kada je trebalo osmisliti program za firmu, pa jos i srediti bazu podataka... Uf... Imam jos 15-ak dana roka da to zavrsim... Od 2959 podataka koje treba pojedinacno pregledati i srediti mi smo uspeli da zavrsimo 260 :)) slatko zar ne??? :))) na tome radi moja malenkost i dolaze u obzir 9 njih iz firme sa dovoljnim znanjem da mi pomognu u tome... E, njih treba prikovati za stolicu, a svi rade na terenu... Nemoguca misija... Od tih 9 jedan je na godisnjem, trojca kao pomazu, trojcu boli uvo, jedan hoce, a nema nikako vremena a 9-ti je ON koji je izjavio da hoce da mi pomogne ali on ne moze radnim danom??? I tako, ja se sad polako spremam da odem u firmu, da se nadjem sa Njim i da radimo barem sat-dva... I nije mi dobro !!! Moj kum, koji je nekada radio u firmi, pita me juce "I? Ko ti je dodelio onog kretena sutra da radi sa tobom???" Kretena sam dodelila sama sebi, ali samo i jedino zbog toga da mi pomogne u poslu, a ja se sada osecam kao da idem na ljubavni sastanak i to neizvestan, a ne na posao! Jos uvek me boli pomisao da budem pored njega a da smo "kolege"... Ostaje mi da vidim sta ce biti za sat-dva... :(
Dosla sam jutros na posao u 09. I jos uvek sam na poslu... A danas je utorak... Vidjam sve kolege iz firme, kad kazem sve, mislim i na njega... I eto ga... Oko 4 po podne, a moja draga kuma sedi sa mnom... Tako da je on seo pored nje, a ja pored njega... Odlazi moja draga kuma, gledamo se On i ja i cutimo...
"I?" - pitam ja...
"Eto, opet ja i ti pijemo kafu..."
Nasmejala sam se, da, opet pijemo kafu... A srce hoce da mi iskoci...
U pozadini sa kompjutera tiho, jako tiho cuje se ok bend i "moja rano"...
Eh...
Otisao je, ja sam ostala sa ludacima... Preselila sam se na ostrvo svojih misli, ne vredi, i tu su svi ludi...
Eto, On se vratio sa godišnjeg u utorak... Tri nedelje ga nisam zvala... Pre toga sam bila srecna da ga ponekad poslovno čujem i jednom nedeljno poslovno vidim... Bilo mi je bitno samo da je tu... "Progutam knedlu" svaki utorak jer znam da ću ga taj dan videti i budem "normalna"... Trudim se da niko ništa ne vidi... Kada ga neko pomene ja ne reagujem, čak ni pogledom... Al nisam bila spremna da će danas doći u firmu... Pa sam zanemela... Onda sam razmišljala, pa je opet bolelo - jako... Onda je On zvao - poslovno, pa ja njega - privatno, ali od posla nisam stigla da pričam sa njim ni malo, pa sam mu rekla da ćemo se čuti... I nazvala sam ga kad sam došla kući... Guska, ćurka!!! Jesam - priznajem! BRAVO IDIOTE !!! Uradila sam upravo ono što sam obećavala samoj sebi da neću uraditi...
"Ej, nisam stigla danas ništa da ti ispričam, pa sam te sad nazvala, da čuješ šta je bilo danas..."
I pričam o koleginici, smeje se slušajući njene današnje gluposti... Nekoliko trenutaka tišine... Onda On: "Jesi ti dobro? Jesi."
"Što volim kad mi postaviš pitanje, pa onda sam odgovoriš na pitanje i to još vezano za mene..."
"Pa video sam te danas..."
"Eh..."
"Muž sluša? Dečko, švaler??"
"Muž ne sluša, dečka nemam, švalera nemam..."
"Ha ha, što?"
"Ne treba mi više niko... Dosta sam ja sjebavala druge, bilo je vreme da neko i mene sjebe..."
"To gde ja prođem tu trava ne raste?"
"Da, otprilike tako nekako..."
I završimo mi razgovor... I opet nisam umela da se uzdržim već mu ja (IDIOT) pošaljem poruku:
"Da ti odgovorim na pitanje za švalera "Ti stvarno nemaš nikakve veze sa tim, što posle tebe nikome neću dati da mi se tako približi!" Laku noć"
Odgovor nisam očekivala, naravno nije ni bilo odgovora... A šta sam želela??? Ne znam... Ne znam ni koliko vremena će proći da bi ja uspela da ga zaboravim, ili barem da prestane da boli... Eh... On je zaista FENIX ali samo zato što sam mu ja dozvolila da to bude u mom životu i mom srcu!
Kada krene, onda ne zna da stane... Uvek bude tako... I baš tamo da odemo??? Od svih mesta??? Moj muž i ja smo otišli kod kumova... Pričali, večerali, popili malo... Kaže kuma "hoćemo li na sladoled?" Njihovi klinci oduševljeno poskaču, krenemo mi. Vidim ja putanja ne sluti na dobro... Pitam kumče moje "a gde idemo na sladoled?" "Pa kumo! U Temerin!" kao da se to podrazumeva... Temerin??? Prelepo... Samo mi je to nedostajalo. Samo mi još fali da ne daj Bože naletim na njega... Sva sreća nisam, al zato mi nije bilo dobro psihički... Vaterpolo utakmica je naterala 90% ljudi da ko zna gde gledaju prenos, a ja sam gledala levo-desno, kao ludak, ne bi li slučajno baš njega videla... Napokon krećemo kući, izlazim iz bašte kafića, i tek tada vidim da se kafe zove "Mars" - e, to mi je bilo sasvim logično... Ja stvarno spadam tamo... Tako se i ponašam kao da sam sa Marsa... Mada znam da "Muškarci su sa Marsa a žene sa Venere" mada, od februara, ja sam se ipak preselila na tu planetu...
Pitam se dokle cu te tako grceviti drzati u srcu, kada ti ocigledno ne zelis da budes u njemu? Nedostajes mi znas li to? Mozes li kao nekada to osetiti? Nije ni bitno... Znam to! Sve manje osecam onu bol koja me je odvajala od svega i svih! Nije u mojim mislima ceo dan i celu noc tvoj lik, pomislim i na druge ljude koji su u mom zivotu, pa i na one koji polako ulaze u njega... Ne, veruj mi da necu! Nikada ti necu priznati da je ono malo stvorenje u meni MOZDA bilo i tvoje! Pitao si tada, slagala sam te, uz osmeh! Po prvi put sam te slagala... Znam, kriva sam za mnogo toga, al se ne kajem... Samo me jedno boli... Onu noc, kada sam izgubila bebu u sedmoj nedelji trudnoce, gde si tada bio??? Gde si bio kada mi se zivot raspadao? Zvala sam te, secas li se??? Pod lekovima i anestezijom i bolom u dusi, zvala sam te kad sam dosla iz bolnice, tada si se javio, a 20 minuta kasnije nisi odgovarao na moje pozive. Ali da si pametan, to ti moram priznati! Prvi put nakon toga kada smo se videli "poslovno" nisi me pitao "kako si?" znao si da bi ti to bila najveca greska...
A gde si sada??? Na godisnjem - tri nedelje... Pojma nemam ni gde ni sa kim... Tvoj "pozdrav" nama u kancelariji, bio mi je jasan odmah... "necu ni da vas vidim ni da vas cujem!" u prevodu, ne treba JA da te zovem... Ne brini, necu te zvati! Necu te zvati ni kada se vratis, veruj mi! Necu vise ni dozvoliti nikome da mi se tako priblizi kao ti... Nikad vise!
