Kada krene, onda ne zna da stane... Uvek bude tako... I baš tamo da odemo??? Od svih mesta??? Moj muž i ja smo otišli kod kumova... Pričali, večerali, popili malo... Kaže kuma "hoćemo li na sladoled?" Njihovi klinci oduševljeno poskaču, krenemo mi. Vidim ja putanja ne sluti na dobro... Pitam kumče moje "a gde idemo na sladoled?" "Pa kumo! U Temerin!" kao da se to podrazumeva... Temerin??? Prelepo... Samo mi je to nedostajalo. Samo mi još fali da ne daj Bože naletim na njega... Sva sreća nisam, al zato mi nije bilo dobro psihički... Vaterpolo utakmica je naterala 90% ljudi da ko zna gde gledaju prenos, a ja sam gledala levo-desno, kao ludak, ne bi li slučajno baš njega videla... Napokon krećemo kući, izlazim iz bašte kafića, i tek tada vidim da se kafe zove "Mars" - e, to mi je bilo sasvim logično... Ja stvarno spadam tamo... Tako se i ponašam kao da sam sa Marsa... Mada znam da "Muškarci su sa Marsa a žene sa Venere" mada, od februara, ja sam se ipak preselila na tu planetu...
"Mali je ovo grad, u njemu sve se zna,
čuješ kako suze nižem mesto bisera,
mali je ovo grad, laži ne krije,
kad sam takvu sreću htela, vala nek mi je !!!"
