Pitam se dokle cu te tako grceviti drzati u srcu, kada ti ocigledno ne zelis da budes u njemu? Nedostajes mi znas li to? Mozes li kao nekada to osetiti? Nije ni bitno... Znam to! Sve manje osecam onu bol koja me je odvajala od svega i svih! Nije u mojim mislima ceo dan i celu noc tvoj lik, pomislim i na druge ljude koji su u mom zivotu, pa i na one koji polako ulaze u njega... Ne, veruj mi da necu! Nikada ti necu priznati da je ono malo stvorenje u meni MOZDA bilo i tvoje! Pitao si tada, slagala sam te, uz osmeh! Po prvi put sam te slagala... Znam, kriva sam za mnogo toga, al se ne kajem... Samo me jedno boli... Onu noc, kada sam izgubila bebu u sedmoj nedelji trudnoce, gde si tada bio??? Gde si bio kada mi se zivot raspadao? Zvala sam te, secas li se??? Pod lekovima i anestezijom i bolom u dusi, zvala sam te kad sam dosla iz bolnice, tada si se javio, a 20 minuta kasnije nisi odgovarao na moje pozive. Ali da si pametan, to ti moram priznati! Prvi put nakon toga kada smo se videli "poslovno" nisi me pitao "kako si?" znao si da bi ti to bila najveca greska...
A gde si sada??? Na godisnjem - tri nedelje... Pojma nemam ni gde ni sa kim... Tvoj "pozdrav" nama u kancelariji, bio mi je jasan odmah... "necu ni da vas vidim ni da vas cujem!" u prevodu, ne treba JA da te zovem... Ne brini, necu te zvati! Necu te zvati ni kada se vratis, veruj mi! Necu vise ni dozvoliti nikome da mi se tako priblizi kao ti... Nikad vise!
