bravo idiote

Who was I to make you wait
Just one chance
Just one breath
Just in case there's just one left
'Cause you know,
you know, you know... :(

I danas ga jos uvek nisam videla...

San se prekinuo tacno tamo gde je trebalo...

... Gledali smo film, lezali na krevetu jedno pored drugog, zagrlio me je, prislonio svoj obraz uz moj... Krenula sam da se okrecem ka njemu da ga poljubim, okrenuo je glavu. Probudio me je sat...

:((

Došla sam na posao, nisam stigla ni da vidim kafu, Aleksa je već čekao da počnemo da radimo... Kucala sam, prepravljala, trajalo je to sat i nešto, a za to vreme ja sam palila cigaru za cigarom, od tri upaljača, ni jedan nije radio... Aleksa je svaki put išao u drugu kancelariju kod koleginice, uzimao upaljač, dolazio do mene, palio mi cigaru i vraćao nazad upaljač, treći put je već odreagovao "Ti si pušač, kao što sam ja vozač :)" he he, pa dobro, ništa rekla nisam, ode on da fotokopira naše maltretiranje i vraća se posle sat vremena, donosi sok - gazirani za sve druge, posebno negazirani za mene (zapamtio je da sam alergična na gazirano) i ... upaljač  :))

Lepo od njega...

Kazem ja danas mom direktoru (jer mi je jos uvek bio u glavi onaj san iz posta "Nije mi jasno")

"Sanjala sam pre neku noc, kako hocete da otvorite ogranak firme u drugom gradu i saljete mene da objasnim onima koji ce tamo raditi kako se i sta radi..."

Covek je doslovce prebledeo, pogledao me i rekao:

"Nemoj da me zazas..."

"Ozbiljno sam to sanjala"

"A ja sam bas razmisljao o tome da to uradimo u nekom sledecem periodu..."

"Eto, kao da sam znala... Samo nemojte mene da saljete nigde..."

"Pa koga cu drugog?"

"Dobro, ali ako dodje do toga onda ko jos ide za radnike? Ja mogu da objasnim kancelarijski deo posla ali terenski..."

"Pa Aleksa, Vas dvoje ste sjajan tim..." I smeska se...

"Da, dobro saradjujemo dok se ne pobijemo jedan dan"

"Ma Vas dvoje imate samo jedan problem, slusam ja kad se Vi raspravljate, oboje pricate isto, samo na razlicite nacine i nikako se ne razumete..."

Eh... Onda je danas dosao Aleksa... Ja sam ga gledala i razmisljala samo o jednoj stvari... Koliko god da zelim da tako i bude da on i ja budemo tim pa jos i da obucavamo druge, toliko sam posle nekoliko sekundi mrzela samu sebe zbog toga sto to zelim...

Ja najbolje vise ni da ne spavam, ni da ne sanjam, da ne bi predvidjala ovakve "zeznute situacije"...

Kada sam bila mala, jako mala sanjala sam o svom princu na belom jednorogu... Kucica u sumi medju drvecem, ispred ljuljaske, crvene ruze... Onda sam odrasla i "probudila se" ali samo sto se tice jednoroga i princeva...

Danas sam shvatila kako i dalje sanjam, mastam, zamisljam i tako u nedogled...

"Hm, sta sutra da obucem?" Da, danima ga nisam videla pa kontam u cemu dobro izgledam, onda zastanem, pa se zapitam "Zasto zelim dobro da izgledam za njega?" Da, on izgleda fantasticno i sve mu lepo stoji...Verovatno zato hocu i ja da dam sve od sebe...

Onda pocne klasika za zenski svet: Sva moguca depilacija svih delova tela, izuzev glave... Onda i glava dodje na red: Sampon, regenerator, pakovanje, feniranje, snalice, gumice itd...

Onda se opet vratimo na odecu: Povadim sve iz ormana, cak i ono sto NIKADA obukla nisam, da bi opet zavrsila u kombinaciji od pre nekoliko dana...

Onda parfem, pa ide li ova bluza uz ovo ili uz ono? Da li cipele ili patike? Torba ili tasna... Jaooooj, ovo nije iste nijanse, ajd ponovo, ronilacka oprema i pravac u orman, idemo ispocetka...

Dok sve to prodje - preznojena sam!

Kupatilo - evo me stizem...

Onda izadjem iz kuce odem na posao, vidim ga, odem u kupatilo, pogledam se i konstatujem sama sebi kako sam mogla i bolje...

A ja samo zelim da opusteno sednem kraj njega, da pijemo kafu, da se smejemo, da ne razmisljam o odeci, sminkanju, obuci, kosi i sl... 

Pocinjem da se ponasam kao da opet imam 15 godina... 

Ne Aleksa, ne mogu se ja ljutiti zbog toga na tebe - Nisi ti kriv sto si lep i zgodan :))

Al sutra je ponedeljak i ja cu opet ujutru da se izlomim po kuci spremajuci se za njegove oci!

Stvarno je lakse biti musko !!!

Ok, dovoljno sam zakomplikovala... Mislim da je vreme da objasnim... Jednog sa posla pokusavam da zaboravim, kao i sve ono sto se desilo medju nama a na drugog se trudim da ne mislim - al ne vredi! Ponovo opravdavam naziv svog bloga!!!

Poslednji post "nije mi jasno" odnosi se na ovog drugog, a sada moram da ih nekako zovem, inace ni ja necu znati o cemu pisem tj o kome... 

Moj "bivsi" koga hocu da zaboravim, u ovom blogu bice Ognjen, a drugi (zamenik direktora) koji mi vec i u snove dolazi bice Aleksa...

E sada cu da se vratim na onaj post Poslovna saradnja da bi napokon napisala sta je dalje bilo...

Ognjen je dosao i sa vrata poceo "Gde je ta kafa?" Ta kafa nije bila skuvana zato sto je esspreso aparat bio iskljucen pa mu je trebalo vremena da se zagreje nekih 20-30 minuta... Tako da sam mu to objasnila i onda smo poceli da radimo... Jedva, nekako uz njegove komentare "ovo ne moze ovako, ovo se ne radi ovako, cija je ovo glupa ideja bila..." I sve tako dok nisam pocela da ludim, a na svakih 5 minuta pominjala se ta neskuvana kafa... Aparat se napokon ugrejao a ja sam vec kljucala... Ustala sam i krenula da pripremam sve za kafu a on opet "Pa hoce li ta kafa?" "Aman, nije do mene, cekaj..." "Pa da nikada nije do tebe, hoces li ti vec preuzeti odgovornost za tvoj zivot?" Pao mi je mrak na oci... "Ja da preuzmem odgovornost?" "Da ti..." "I to mi kaze osoba koja kada se radi o odgovornosti nestane, okrene se, ode i ne javlja se??? To je odgovornost Ognjene???" Ucutao je nije vise nista slicno rekao, nekako je malo odgovornije pristupio poslu zbog koga smo se i nasli... Otisao je a meni je ostalo da cekam Aleksu da dodje sa godisnjeg kako bi se posao nastavio...

Aleksa kada je dosao nedelju dana kasnije, odmah je pristupio resavanju problema a meni se nikako nije radilo, ne kraj njega...  "Ne mogu vise, dosta je za danas..." Osmehnuo se "Hoces da mi pokazes kako se radi u programu, mogu ja to da radim?" Sad je na mene bio red da se nasmejem... Aleksa nije znao ni word na kompjuteru da ukljuci a kamoli da radi na programu sa bazom podataka...Ali taj duh mi je trebao...

"Ok, idemo dalje..." - Lepa poslovna saradnja nema sta! :))

zamracena prostorija, velika, sa stolovima, visokim toliko da jedva vidim preko stola kada sednem ko je jos tu... Ima ljudi, ne poznajem nikoga sem njega... Jednom nepoznatom ugledah pistolj u ruci, cujem kako ispaljuje metak iz cevi - uplasila sam se. Nisam mogla da shvatim ni gde sam ni zasto... Nekako sam znala da meni nista nece faliti, al opet... Drhtala sam, suze su krenule nezaustivo a nisam htela da iko drugi to vidi... I onda sam videla, sedeo je tacno preko puta, gledao u mene i ugledah jednu suzu koja je krenula niz njegov obraz... Boze, tad mi je najteze bilo...

* * * 

 Autobuska stanica... Moj muz, moja kuma, i on moj zamenik direktora. Stojimo, svi zajedno. Cujem da oni pricaju nesto kao "pa eto proci ce, nije to tako strasno, samo dok se ogranak firme ne razradi u drugom gradu" - Da ja idem, oni ostaju... Ne vidim vise nikoga, on pruza ruku ka meni i ja ulecem u njegov zagrljaj, ljubim mu obraze i cvrsto ga grlim - opet placem "hoces dolaziti?" Prosapucem tik kraj njegovog uva. "Svake nedelje malena" - pomilovao me je po obrazu!

Skocila sam iz kreveta i shvatila da sam sve sanjala... Ne znam da tumacim snove, mozda ni ne zelim da u ovom snu nadjem poruku ili bilo sta drugo, ali ceo dan mislim samo na taj delic sna

"Svake nedelje malena" :((

 Još od sinoć sam bila nervozna, uzrujana... Srce mi je treperilo kao da sam nešto očekivala... Podsvesno, znala sam i zašto, samo nisam smela sebi priznati... Osećam se krivom bez razloga... Znam da ništa loše nisam uradila, znam i da ne planiram ništa... Jedno su ipak planovi, a sasvim drugo nada i očekivanje... Tako da sam danas ustala čak i pre sata, pažljivo se našminkala, još pažljivije izabrala odeću... Ništa specijalno, al opet, po meni, lepo...

Došla na posao i... čekala...

Zastao je na vratima jer je prvo ugledao direktora i ostale kolege, a onda tek mene. Bila sam u drugoj prostoriji, koja je iza njega, nije me tu očekivao. Zato je krenuo pravo, a onda stao, okrenuo se i ušao u kancelariju. Ustala sam, pružila mu ruku, gledali smo se u oči. Potrajalo je samo trenutak, al rekla bih da je i on pomislio baš ono što sam mu ja rekla

"Nedostajao si mi..." i još jedno BRAVO IDIOTE ZA MENE!!! Ko zna koje po redu!

i evo samo za njega...