Dosla sam jutros na posao u 09. I jos uvek sam na poslu... A danas je utorak... Vidjam sve kolege iz firme, kad kazem sve, mislim i na njega... I eto ga... Oko 4 po podne, a moja draga kuma sedi sa mnom... Tako da je on seo pored nje, a ja pored njega... Odlazi moja draga kuma, gledamo se On i ja i cutimo...
"I?" - pitam ja...
"Eto, opet ja i ti pijemo kafu..."
Nasmejala sam se, da, opet pijemo kafu... A srce hoce da mi iskoci...
U pozadini sa kompjutera tiho, jako tiho cuje se ok bend i "moja rano"...
Eh...
Otisao je, ja sam ostala sa ludacima... Preselila sam se na ostrvo svojih misli, ne vredi, i tu su svi ludi...
Eto, On se vratio sa godišnjeg u utorak... Tri nedelje ga nisam zvala... Pre toga sam bila srecna da ga ponekad poslovno čujem i jednom nedeljno poslovno vidim... Bilo mi je bitno samo da je tu... "Progutam knedlu" svaki utorak jer znam da ću ga taj dan videti i budem "normalna"... Trudim se da niko ništa ne vidi... Kada ga neko pomene ja ne reagujem, čak ni pogledom... Al nisam bila spremna da će danas doći u firmu... Pa sam zanemela... Onda sam razmišljala, pa je opet bolelo - jako... Onda je On zvao - poslovno, pa ja njega - privatno, ali od posla nisam stigla da pričam sa njim ni malo, pa sam mu rekla da ćemo se čuti... I nazvala sam ga kad sam došla kući... Guska, ćurka!!! Jesam - priznajem! BRAVO IDIOTE !!! Uradila sam upravo ono što sam obećavala samoj sebi da neću uraditi...
"Ej, nisam stigla danas ništa da ti ispričam, pa sam te sad nazvala, da čuješ šta je bilo danas..."
I pričam o koleginici, smeje se slušajući njene današnje gluposti... Nekoliko trenutaka tišine... Onda On: "Jesi ti dobro? Jesi."
"Što volim kad mi postaviš pitanje, pa onda sam odgovoriš na pitanje i to još vezano za mene..."
"Pa video sam te danas..."
"Eh..."
"Muž sluša? Dečko, švaler??"
"Muž ne sluša, dečka nemam, švalera nemam..."
"Ha ha, što?"
"Ne treba mi više niko... Dosta sam ja sjebavala druge, bilo je vreme da neko i mene sjebe..."
"To gde ja prođem tu trava ne raste?"
"Da, otprilike tako nekako..."
I završimo mi razgovor... I opet nisam umela da se uzdržim već mu ja (IDIOT) pošaljem poruku:
"Da ti odgovorim na pitanje za švalera "Ti stvarno nemaš nikakve veze sa tim, što posle tebe nikome neću dati da mi se tako približi!" Laku noć"
Odgovor nisam očekivala, naravno nije ni bilo odgovora... A šta sam želela??? Ne znam... Ne znam ni koliko vremena će proći da bi ja uspela da ga zaboravim, ili barem da prestane da boli... Eh... On je zaista FENIX ali samo zato što sam mu ja dozvolila da to bude u mom životu i mom srcu!
Moj muž je "razmišljao" - mene je glava zabolela... Sa ili bez svetske finansijske krize nama je isto. Nemamo pa nemamo... Juče je dobio platu za maj mesec, iznajmljeni stan, astronomski računi za sve i svašta verovatno su mnogima poznati, ali on razmišlja o kupovini novog kreveta??? Bračnog, velikog... Super... Uzdahnula sam a onda sam pokušala normalnim razgovorom da mu objasnim neke stvari... Kao i uvek to se završilo mojim nervnim slomom, a njegovim ćutanjem...
"Samo pokušaj da me shvatiš, lepo je to što ti sanjariš, ali barem prihvati stvarnost... Šampon mi je pri kraju, regenerator isto, o kupovini šminke mogu samo da sanjam, prašak za veš treba kupiti, u subotu sam kuma najboljoj drugarici koja se udaje a ja na "vagu" stavljam da li da nosim kod obućara jedine cipele pristojne za takvu priliku koje se raspadaju, ili da odem kod frizera da me isfenira... Ti pričaš o krevetu??? Nosiš pet normalnih stvari u krug, ni za tu svadbu nemaš šta da obučeš... Na kraju kod frizera neću ni ići, da možeš ti da kupiš nešto što je pristojno da obučeš..."
A kada sam došla mrtva umorna sa posla, htela sam samo malo njegove pažnje i ljubavi... Nekoliko zagrljaja, malo mira i tišine jedno uz drugo... Godinama pokušavam da mu objasnim da je problem u pogledu na život i prihvatanju... Njemu je čaša večito polu-prazna, meni je uvek do pola puna... Volela bih ga isto i sa parama i luksuzom i bez svega toga... Pričam uporno da sam sa njim zbog njega a sve drugo mi je tako nebitno... Onda ja ispadnem "neodgovorna, nemarna, ona-koju-boli-uvo-kako-će-on..." Zaboga... Pa ne boli mene uvo, jednostavno ja ne dozvoljavam sebi da se nerviram 24/7 zbog jedne te iste stvari - računi... Ja sam radila, zaradila, donela... Šta ja sad da radim? Da gubim živce ybog stvari koje ne mogu promeniti? Ne mogu i neću...
Eh, možda samo uspem jednog dana da mu objasnim samo onoliko koliko je potrebno da razume mene... Ja ću dotle da razmišljam o njegovoj želji da kupi novi krevet... Slatko zar ne? :) (ovo je osmeh ironije)
Kada krene, onda ne zna da stane... Uvek bude tako... I baš tamo da odemo??? Od svih mesta??? Moj muž i ja smo otišli kod kumova... Pričali, večerali, popili malo... Kaže kuma "hoćemo li na sladoled?" Njihovi klinci oduševljeno poskaču, krenemo mi. Vidim ja putanja ne sluti na dobro... Pitam kumče moje "a gde idemo na sladoled?" "Pa kumo! U Temerin!" kao da se to podrazumeva... Temerin??? Prelepo... Samo mi je to nedostajalo. Samo mi još fali da ne daj Bože naletim na njega... Sva sreća nisam, al zato mi nije bilo dobro psihički... Vaterpolo utakmica je naterala 90% ljudi da ko zna gde gledaju prenos, a ja sam gledala levo-desno, kao ludak, ne bi li slučajno baš njega videla... Napokon krećemo kući, izlazim iz bašte kafića, i tek tada vidim da se kafe zove "Mars" - e, to mi je bilo sasvim logično... Ja stvarno spadam tamo... Tako se i ponašam kao da sam sa Marsa... Mada znam da "Muškarci su sa Marsa a žene sa Venere" mada, od februara, ja sam se ipak preselila na tu planetu...
